Историјат Манастира Бешеново

Бешеновачки крстДОБА КРАЉА ДРАГУТИНА

Манастир Бешеново је, према предању, с краја 13. века, на јужним падинама Фрушке горе, уз поток који данас носи назив Чикош, основао Краљ Драгутин Немањић (1253 – 1316). Посветио га је Светим архангелима Михаилу и Гаврилу, заштитницима његове племените владарске лозе.

Стога је Бешеново једини манастир на Фрушкој гори чији настанак се везује управо за свету лозу Немањића. Остали су, као што је познато, махом настали у време последњих српских деспота Бранковића, племените лозе која је, такође, канонизована у нашој светој цркви.

Мада други материјални трагови нису сачувани, о постојању манастира у Бешеново у доба Краља Драгутина говори древни запис о његовом крсту из 1297. године. На једној његовој страни су, како се у запису наводи, угравирана управо слика и назив манастира Бешеново чија слава су, и данас, Драгутинови заштитници Свети архангели Михаило и Гаврило (8/21. новембар).

То је, иначе, било време када је Драгутин Немањић стајао на челу Сремске краљевине коју је основао 1282. године, пошто је, после сукоба са братом Милутином, сишао са престола Србије на којем је био од 1276. Прва престоница било му је место Дебрц, између Шапца и Београда. Доцније ју је преселио у Београд и тако постао први српски краљ који је владао из нашег и данас престоног града.

На челу Сремске краљевине Драгутин Немањић је био све до смрти 1316. године.

 

Бешеновско четворојеванђељеПРВИ ПИСАНИ ТРАГОВИ И ДРАГОЦЕНОСТИ

Први писани трагови постојања манастира датирају из средине 15. века. На зиду манаститирске цркве је, наиме, пронађен запис да је она осликана још 1476. године.

Знатно опширније, о манастиру Бешеново говори се у најстаријем турском попису Срема који датира из 1546. године. Манастир ће се, редовно, помињати и у свим потоњим турским пописима Срема, спровођеним у другој половини 16. века.

И раније за то доба релативно богата манастирска ризница биће, стицајем околности, додатно обогаћена управо у то доба. Пошто је њихов манастир Витовница, код Пожареваца, пострадао од Турака, његови монаси су, наиме, највредније литургијске предмете пренели управо у Бешеново. Међу њима било је и Четворојеванђеље које је оковао Вук Кондо, те србрна чаша познатог кујунџије Луке.

Ови, и мноштво других предмета из Бешенова, данас се чувају у Музеју СПЦ у Београду.

Икона Светих мученика Кирика и ЈулитеСВЕТИ КИРИК И ЈУЛИТА

Мада су Свети архангели Михаило и Гаврило слава манастира Бешеново, значајно место у његовој историји имају и Свети Кирик и Јулита. Реч је о сину и мајци који су, у време римског цара Диоклецијана, за веру хришћанску, пострадали 304. године, у грчком граду Иконији.

Један део њихових моштију (други се, и данас, налази цркви Свете Богородице Болничке у Охриду) је, наиме, путевима о којима нема писаних трагова стигао у Бешеново и ту дуго чуван. Извесно је да се то десило пре 1753. године, када је, у оквиру манастирске цркве, почело подизање њима посвећене посебне капеле. Међу неколико икона у њој, била је и она са ликовима Светих Кирика и Јулите коју је, управо у то доба, осликао руски иконописац Василиј Романович.

На дан Светих Кирика и Јулите (15/28. јул) обележавана је и летња манастирска слава, а та традиција поново је оживљена пре пар година, када је почела обнова манастира.

Њихове мошти су, иначе, у манастиру биле до средине Другог светског рата да би, 1943. године, да их, попут других драгоцености, усташе Анте Павелића не би пребациле у Загреб, биле тајно склоњене у цркву у селу Бешеново. Ту су остале и после рата да би, у међувремену, нетрагом, нестале.

Турска војскаПРВО СТРАДАЊЕ И ОПОРАВАК

Цео 17. век је, бележе тадашњи хроничари, било време велике немаштине у манастиру, па његови калуђери, доста често, путују у далеку Русију, због скупљања милостиње. Као године таквих путовања наводе се 1628, 1648, 1670. и 1671.

Недуго после велике сеобе Срба у Панонију, под Патријархом Арсенијем III Чарнојевићем (1690), за за манастире на Фрушкој гори долази боље време, али само да 1716. Те године је, наиме, војска принца Еугена Савојског, у којој су Срби имали изузетно важну улогу, на брду Визирац поврх Петроварадина, тешко поразила турску војску. У тој бици је, уз остале, погинуо и велики везир Дамид Али – паша, а Турци, после ње, последњи пут провалили на Фрушку гору. Том приликом, бележе хронике из тог времена „они упалише и изгореше Крушедол и Велику Ремету, а тешко пострада и Бешеново“. Манастир је оштећен, а сав инвентар опљачкан или уништен.

Опоравак није био ни лак, ни брз, али је наставак тог века био време усправљања манастира. У свом попису сремских имања из 1757. гроф Георгије Фекете де Галанта, као посед Бешенова наводи земљишне и шумске потезе „Чешма“, „Турска долина“, „Рашковац“ и „Велики храст“. С друге стране, у сличном попису из 1775. године наводи се да се манастирско имање протеже на 2.221 катастарском јутру. Од тога, шума чини 1.002 јутра.

КНЕЗОВИ РАШКОВИЋИ

Када су, с јесени 2012. године, после готово седам деценије закоровљености и страшне српске небриге, поново откопани темељи порушеног манастира, уз остало је откривена и гробница кнеза Александра Рашковића. Он је био последњи изданак племићке породице Рашковић из Старог Влаха, где је његов отац, кнез Атанасије, непосредно пред другу сеобу Срба под патријархом Арсенијем IV Јовановићем Шакабентом, подигао устанак против Турака.

Патријарх Арсеније је, иначе, био рођени ујак кнеза Александра, по чину пуковника аустријске војске и последњег команданта славног Петроварадинског пука који су, махом, чинили Срби. Ходећи славним стазама својих претходника, међу којима је био и Вук Исакович, јунак романа „Сеобе“ највећег српског писца Милоша Црњанског, Александар Рашковић је, заједно са својим неустрашивим граничарима, извојевао изузетно велике, и важне, победе у биткама код Франкфурта, Ландсхота, Лајпцига, Граца…

Српски кнезови Рашковић били су приложници манастира Бешеново, па отуда не чуди што га је њихов последњи изданак, кнез Александар, изабрао за своје вечно почивалиште.

Бешеновска иконаИКОНЕ И ИКОНОСТАСИ

Као што је већ речено, први писани траг о осликавању манастира датира из 1467. године. Друго осликавање из којег је сачуван део икона које се, данас, налазе у Музеју Срема у Сремској Митровици, где чекају обнову манастира и повратак на место на којем су настале, догодило се средином 18. века.

Њихов аутор је већ помињани Василиј Романович који је, још 1737. године, као млад сликар, живописао Претеченско-Борисоглобску цркву у Кијеву. Како је, и када, доспео у Срем, није забележено, али је извесно да је живео у манастиру Хопово у којем је примио и монашки постриг и где се и упокојио 1773.

Од икона које је он радио на старом иконостасу Бешенова, сачуване су оне са Царских двери, као и иконе Исуса Христа, Богородице са Христом, Светог Јована и Светог архангела Михаила. И оне се, такође чекајући обнову манастира, налазе у Музеју Срема у Сремској Митровици.

Иконе за нови иконостас Бешенова који ће, раскошан и више него упечатљив, дочекати трагедију манастира током и по завршетку Другог светског рата, дело су једног од највећих српских сликара уопште, Стевана Алексића (1876 – 1923).

Рад на њима он је започео 1906. а окончао 1909. године. Са Царских двери сачуване су иконе Благовести, Светог Стефана и Светог архангела Михаила, као и иконе Исуса Христа, Вазнесења Господњег, Преображења Господњег, Свете тројице, Богородице и Светог Јована Богослова.

Уз то, сачуване се и Алексићеве иконе Архангел Михаило убија сатану и Мучење Светих Кирика и Јулите, које су се налазиле у њиховој капели.

И све сачуване иконе Стевана Алексића, рађене за манастир Бешеново, налазе се у Музеју Срема у Сремској Митровици.

Бешеново после Другог светског ратаТРАГЕДИЈА У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ

Страшно посртање из којег се издиже тeк данас, Бешеново је доживело тoком и по завршетку Другог светског рата.

Када се, почетком априла 1941. распала Краљевина Југославија, а усташке хорде почелe своји крвави пир и по Срему који је ушао у састав Павелићеве НДХ, монаси из Врдника и Јаска су, не би ли их спасили од зликоваца, из тих двају манастира, у скрајнуто Бешеново, пренели мошти светих Кнеза Лазара, Цара Уроша и Стефана Штиљановића.

У томе су успели само делимично. Усташе су, 1942. године, опљачкале манастирску ризницу, укључујући и кивоте трију светитеља и све драгоцености које су биле у њима. Све је однето у Загреб, а саме мошти напросто истресене из кивота и разбацане по манастиру! Спасао их је професор Радослав Грујић успевши да их, уз помоћ Немаца који су и сами били запрепашћени хрватским дивљаштвом, пребаци у Саборну цркву у Београду.

Мада тешко похарано, и без братије (све монахе фрушкогорских манастира који, у већ напаћену Србију трагичног ђенерала Милана Недића, нису избегли до 29. августа 1941. усташе су похапсиле и послале у своје логоре смрти) Бешеново је усправно стајало до 4. маја 1944. Пошто су, претходно, сремски партизани у њему сместили свој штаб, на захтев усташког главног стожера из Загреба Немци су га, тог дана, авионским бомбама практично сравнили са земљом.

Уместо обнове, уз прећутну сагласност нове, разверене бољшевичке власти, мештани околних села развукли су преосталу циглу и други грађевински материјал. Упркос надљудским напорима игумана Мирона Симичића и његовим захтевима јасно утемељеним и у поратним законима, судови нове државе манастиру нису оставили ни земљишни минимум од десет хектара. Верујући да су јачи и од самог Бога, комунисти су, једноставно, осудили манастир на коначан нестанак.

И њихову „пресуду“, као и „пресуде“ мноштва других силника кроз историју, изменила је, међутим, Промисао Божија: на иницијативу и уз благослов Његовог преосвештенства Епископа сремског господина Василија и труд и истрајност игумана Арсенија Матића, Бешеново се, поново, издиже ка небесима изнад Свете Фрушке горе.

Оставите одговор

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.