Улога жене у Цркви
Готово свакодневно можемо прочитати или видети у вестима на телевизији, кад год се спомиње Црква и црквеност, како је Црква традиционално мачо оријентисана, што подразумева да све важне одлуке доносе мушкарци – свештенослужитељи, а жене служе као декор, пратећа интелигенција задужена за послушност, покоравање и беспоговорно прихватање налога које им дају црквени ауторитети.
Они који негују само несимпатију према Цркви, са несимпатијом у њој виде само забринуте, престареле или фанатизоване младе, забрађене жене, у дугим сукњама и без трунке шминке на лицу.
Активнији анимозитет према Цркви, већ подразумева да се изрази протест због укидања женског права на абортус (жене у црном, против жена са марамама), а, у најразвијенијем облику богоборства, екстремне феминистичке групације и њихови придружени чланови – мушкарци, по потреби рата са Црквом – феминисти, као највећи друштвени проблем не виде ни незапосленост, ни тешку економску ситуацију, ни распад вредносног система, већ наводну чињеницу да је Православна црква конзервативна, те жене не могу постати свештеници, а забрањен им је и приступ на Свету Гору. Они који се не буне што нема жена рудара, оштро су против одсуства жена – свештеника. Они који не могу да добију визу ни за једну земљу која је потписница шенгенског споразума, силно би да израде женске визе за Хиландар.
Усуђујем се да кажем да су само у Цркви аутентични феминисти максималисти, који теже нечем изнад сваке толеранције и равноправности – равноправности у љубави. Како ја то знам? Лично!
Учинићу једно јавно признање или јавну исповест, везану баш за вечерашњу тему.
Дакле, сама сам васпитана у духу равноправности и еманципације, у породици која је била бројчано женскија, са оцем који није одговарао опису доминантног патер фамилиас-а, већ се веома радовао рођењу женске деце и посматрао нас као мислећа и пуноважна бића.
Уз породични контекст, у време када сам ја одрастала, био је популаран и модел слободоумних, оштрих и независних жена, нека панк варијанта модела жене Амазонке.
Кад се томе дода и чињеница да сам студирала психологију, тзв. женски факултет, на тзв. слободоумном Филозофском факултету, јасно је да сам имала све предуслове да постанем права феминисткиња. Од идеје да сам не само довољно паметна, већ и паметнија од великог броја мушкараца који су по опште важећим друштвеним критеријумима промовисани у праве интелектуалце, до идеје о томе да независној жени није потребан ни муж, а, повремено и уверења, да није неопходан ни други родитељ за рођење детета о коме она одлучује. Позиција критичког ума још је више избрушена боравком на психотерапијским едукацијама. Додуше, појавила се могућност да се дозволи мушкарцу да буде други родитељ, пре свега зато што су све студије указале да су за нормалан развој детета ипак потребна оба родитеља.
Мој бунт се сводио на стално такмичење са мушкарцима, посебно у традиционално мушким занимањима, те сам тако ишла у теретану, као да се припремам за нинџу, систематски развијала асертиван став (да могу да надговорим и поразим већину мушких саговорника), па до бављења политиком, које је, у то време, захтевало и физичку и психичку снагу (јурцање по улицама са мушком полицијом, одговори на девалуирајуће и ласцивне коментаре мушкараца – посланика за скупштинском говорницом, али и ван ње).
У то време, иако сам крштена и васпитана у религиозној породици, уз високо вредновање Православља, баш због слободе, нисам могла да себе пронађем у Цркви, како због природног отпора према икаквој дисциплини, тако и због лошег имиџа (ја, као панкерка, са алкама и бодљама, међу женама и мушкарцима скрушеног и повремено, по мојој личној процени, чак депресивног изгледа?!)
Одлазила сам у Цркву кад осетим потребу, што неретко и данас чујем од многих номиналних хришћана, мислећи да је то све што ми се у Цркви пружа.
Посланице и друга обраћања наших епископа, нисам гледала са истом оштрином као саопштења неких других, еминентних интелектуалаца, али пре због страхопоштовања.
Дакле, мој доживљај Цркве је одговарао ономе који имају многи критичари црквеног живота – Црква је важна установа, музеј, културно – историјска знаменитост, носилац баштине итд. Нисам своје крштење повезивала са чланством у Цркви. Као феминистикиња, борила сам се и бунила, тражећи своје равноправно (или чак доминантно) женско место свугде – осим у Цркви!
Боравак на разним психолошким, или политичким студијама по свету, посебно у Америци, где је тренд Уважите жене да бисте победили! уведен од стране тадашњег председника Клинтона, резултирао открићем сексуалног узнемиравања на послу, увођењем женских лобија – тај боравак довео је дотле да се још више утврдим у уверењу да припадам суштински јачем полу, који својом активношћу још само то треба и да докаже.
Но, када је бесплодни бунт довео до горког спуштања на земљу, када ме је напустио и бес што жене баш неће да се понашају као паметнија и одговорнија бића, када сам схватила да никаква друштвена позиција, моћ ни признање не могу да унесу смисао у живот пролазних и пропадљивих бића, сетила сам се Цркве. И постала – жена у Цркви!
На тежак и болан начин сам схватила да је суштински све тако једноставно и да постоје само две чињенице – живот и смрт.
Ако смо у животу и неравноправни, смрт је нешто што нас чини равноправнијим него икада, нешто пред чим су равноправно немоћни и жене и мушкарци! Тек ту сам схватила да су сва моја бунтовања, такмичења и потраге за смислом и припадањем некој елитној заједници, били само деривати страха од смрти, на који ни једна од група, мрежа, организација није могла да ми пружи задовољавајући одговор.
Осим – Цркве. Цркве – коју сам тада, као неко ко је крштен деценијама пре, први пут доживела као Живу, као Тајну и као једину заједницу која гарантује победу над смрћу! Свугде можете наћи забаву, интелигентне истомишљенике, заинтересоване колеге, партере за дуеле, свађу или размену позитивних емоција, али ја сам тражила гаранцију за вечни живот.
И, како то бива, кад се сетите смрти, и живот постаје квалитативно различит. Љубав која побеђује смрт, усељава се у живот и помаже да и себе, и свет око себе видите другачије.
Одушевљење открићем Цркве резултирало је мојим дисциплиновањем, које први пут нисам схватила као потчињавање и женски компромис. Како каже наш Патријарх, дисциплина је неопходна, нарочито уморнима и очајнима.
Наравно, раније претеривање у недисциплини, довело је и до претеривања у црквеној дисциплини, те сам ушла у тзв. зилотску фазу, са све марамом, дугом сукњом, смртно озбиљним изразом, присилним мисионарењем, критиком свих и свега што још није открило Цркву и дисциплиновало се. Током времена, учешћем на Литургији и тзв. литургијском катихезом, полако је почела да попушта та агресивност, као резултат базичне анксиозности, јер сам ужасно страховала да ту, где сам открила Вечност, нешто не забрљам.
Са освајањем већег степена слободе (заправо сам напуштала погрешан доживљај Бога као Судије, Полицајца, Законодавца), почела сам да се осећам као код куће, међу својима, и то баш ја – онаква каква јесам. Дугачког језика, гадне нарави, егоцентрична, женски сујетна, али са огромном жељом да од мене постане – права жена у Цркви. Уследило је скидање мараме и униформе за Цркву, јер ми је изгледало лицемерно да пред Богом глумим подобност, а ван Цркве, нити се тако носим, нити се тако односим према себи и другима.
То је био лакши део.
Тежи је оно што, верујем, представља проблем многим лаицима – народу Божијем, независно од пола. Који су и какви моји таланти, како да ускладим своје дарове и како да уопште пустим у погон потенцијале од Бога дароване, а да то не буде ни претерано адаптирано, ни претерано бунтовно функционисање?!
Иако још увек имам више питања, него одговора, поделићу са вама оне одговоре који илуструју тезу са којом сам почела – тезу о томе да су Хришћани, као максималисти, и највећи феминисти!
Црквено, библијско и јеванђелско схватање жене не само да није дискриминаторно у односу на њене капацитете и слободу, већ даје жени достојанство, које јој ни у најслободнијој феминистичкој фантазији није дато!
У библијској причи жена се назива човечицом, оном која стоји наспрам мушкарцу, равноправна у љубави, у боголикости, у шансама да се од иконе Божије развије у подобије Божије.
Као што Бог у једној личности не би био Љубав, већ се модел, еталон Љубави налази у Богу као Тројици, ни људско биће не би, као затворена јединка, могло да буде Његова слика.
Једно према другоме, једно наспрам другог – у томе је сапостојање мушкарца и жене, те је људско биће од искона – брачно биће.
Или, како каже Павле Евдокимов, човек је изнад разликовања мушко – женско. Може се чак рећи да су та два вида човека у замисли Божјој толико нераздвојна да једно људско биће узето одвојено и посматрано за себе, није у потпуности човек. У бићу одвојеном од своје допуне постоји само половина човека.
Мит мушкарца-пастува и контрамит жене-Амазонке јесу ћорсокаци.
Хришћанско тумачење односа међу половима не инсистира на равноправности, већ иде корак даље од тога – тежи равноправности у љубави. А сврха љубави је да двоје једно буду.
Иако су данас веома популарне књиге које говоре о томе да су жене са Венере, а мушкарци са Марса, могло би се поставити питање: зар нису сви Господњи? Мушкарац и жена јесу двојединка, двоје и једно у исти мах, што превазилази и сада већ опште познату констатацију о постојању женског и мушког дела личности (анима и анимус).
И мушкарац и жена имају веома аутентична и специфична призвања, уз заједнички пут узрастања до светости, која није полно условљена!
Свети апостол Павле се не обраћа само мушкарцима са свети. Он говори свем народу Божјем.
Он се не обраћа ни само представницима клира, дакле – мушкарцима, већ сваког човека и човечицу посматра као свештеника. Сви смо позвани да служимо Богу, да будемо свештеници, богословље није само привилегија људи у мантији, већ задатак сваком члану Цркве. Авва Јустин каже: „Човек је богослужење, а свет је богојављење!“
Дакле, то што у Цркви постоје различити дарови, службе и дејства, не укида истину о Једном Духу, као што ни апостолско прејемство не укида неопходност лаичког апостолата.
Старозаветни однос са прописаним нормама јесте заправо припрема за једину и најважнију норму Новога Завета – Љубав. Од Еве, која се пре пада звала човечицом, преко многих светих жена Старог Завета, стиже се до пуноће и испуњења у Новој Еви – Пресветој Богородици.
Павле Евдокимов говори о материнском свештенству жене, тврдећи да се женина генијалност показала баш у вери. Предање зове Дјеву Марију – новом Евом. Она је учинила оно што прва Ева није успела – да буде жена и да буде модел односа према Богу за читаво човечанство, без обзира на пол.
Ако је основа Цркве послушање, при чему је свака сличност са оним што се у општедруштвеној употреби назива послушношћу, покоравањем и потчињавањем, случајна, онда је Богородица постала еталон те послушности из Љубави дајући живот Другом и свој живот испуњавајући и осмишљавајући у Њему!
Кроз Њу се препознаје да је прихватање Христа, чежња да Он борави у нама самима – циљ и пуноћа живота свакога од нас и целокупне љубави.
Ни Богородица није била формални представник клира, а ипак је остварила позив на свештенство, и остала за вјек вјекова – наша Владичица!
Што се мене тиче, ако Њој није сметало што нема епитрахиљ, не само да не смета ни мени, већ чезнем да, бар у траговима, развијем смирење и љубав налик Њеној. Уосталом, приговор о одсуству жена свештеника, често долази од мушкараца, или жена који и не разумеју да Црква није нека политичка организација, ни Централни комитет, који доноси обавезујуће декрете, већ Тајна Царства у коме нема поделе на мушкарце и жене, клир и вернике.
Критичарима Цркве, у форми заступника женских права, поред одсуства жена-свештеника (ваљда би и то требало да се уради по неком кључу или квоти, као у политици!), највише смета истицање улоге жене-мајке.
И, опет, уместо да се дар материнства посматра као израз врхунског поверења и љубави Самог Господа, он се своди на неподношљиве обавезе савремене, пословне жене према потомству. Успешне жене се жале да им је тешко да ускладе своје остале дарове са даром материнства. Оне агресивније би најрадије стале пред Господа са амандманом да дар рађања на даље повери и мушкарцима!
Суштинска грешка није у констатацији да је тешко ускладити различите дарове. Уосталом, коме је више дато, од њега ће се више и тражити! Грешка је посматрање дара материнства и материнског свештенства, без обзира да ли жена реално може да роди или не, као нечега што спутава њену слободу и развој.
У хедонистичком свету који нас окружује, инсистира се на слободи избора која често није аутентична слобода за човека, слобода од сопствених страсти, већ слобода против човека и његове боголике датости.
Удружења за заштиту грађанских слобода и остваривање женских права добро уочавају да живимо у неслободи, али их бунт води у спољну револуцију и пропаганду, уместо у преображај и узрастање. А нема те револуције која ће од човека учинити Бога по благодати, јер је једини прави револуционар и феминиста човек светог живота.
Уместо да дар материнства, за који се усуђујем да кажем како није случајно поверен женама (јер ако је Богу све могуће, било је могуће да га повери и мушкарцима), тумаче као привилегију, стални подстицај за тренирање љубави, неке га жене заправо закопавају, тражећи слободу и љубав на погрешним местима, са погрешним особама, у погрешно време.
Поента није у томе да ли је жена постала или може да постане физички мајка. Важно је да она поседује дар материнства, потенцијал да кроз матерински однос, који подразумева Жртву из Љубави, јер Љубави без Жртве и Крста нема, развија и умножава аутентичну и Свету Љубав, која једина надилази смрт.
Смисао љубави није у томе да би се рађала деца. Љубави не треба никакво оправдање: није љубав добра само зато што даје живот, него – баш зато што је добра, она даје живот! – каже Александар Шмеман.
Дакле, ако је улога народа Божјег да буде свети род и царско свештенство у Цркви Бога Живога, онда и наш задатак, без обзира да ли смо мушкарци или жене, а са уважавањем чињенице да нас је Бог управо дао као мушкарце или жене, јесте да, са поверењем у Господа, служимо пре свега спасењу оног другог – нашег ближњег.
Немамо права да не пустимо у погон потенцијале којима нас је Бог опремио за сваки случај, било да се ради о радости или несрећи, немамо права ни да пројектујемо властито неповерење у Бога тако што ћемо стално проналазити оне који нас ометају да остваримо своју слободу.
Ако већ морамо да се такмичимо, нека то буде такмичење у служењу, такмичење у љубави!
А женама је кроз дар материнства дата шанса да природније и лакше схвате како је љубавна жртва радост, како лепота није у егоцентричној спознаји своје непоновљиве индивидуе, већ баш у искораку из свог космоса у макрокосмос другог, једиственог и непоновљивог Божјег створења!
Предавање психолога Александре Јанковић,
одржано на Коларцу у Београду, 18. новембра 2004.
Преузето са сајта Саборне цркве Архиепископије београдско-карловачке
