Конфликти у породици

Отац Павле говори о томе да се међу питањима која постављају парохијани најчешће појављују она која су везана за супружнички живот и на узајамне односе родитеља и деце, пошто су за већину људи породични проблеми на првом месту.

Да ли је могуће да брак и породични живот протичу без конфликата?

Уопштено говорећи, конфликти су неизбежна појава у породичном животу. Ту су, пре свега, неподударност у мишљењу, неуспех у општењу, немогућност да се успостави сагласност. То се најчешће догађа у периоду формирања новог, супружничког живота. Зашто? Зато што нову породицу стварају људи који су различито васпитавани и који имају своје укорењене навике, карактере и различите представе о томе каква би требало да буде породица. У таквој ситуацији, сваки човек доживљава извесни стрес – од сада више неће живети само свој живот, него и живот друге, њему најближе особе, његове “друге половине“. У Светом Писму је о супружницима речено: И биће двоје једно тело (1. Мојс. 2; 24). Ово су речи које би уистину требало схватити у том смислу да морамо да постигнемо једнодушје (једна душа – управо то и јесте “једнодушје“), сарадњу и узајамно разумевање у најразличитијим питањима. Мора се, међутим, свим силама настојати да се избегну и спрече конфликти, али ја морам да признам да никада нисам видео породицу у којој није долазило до конфликата. Често се догађа да се младић и девојка практично никада не посвађају, да су њихови односи готово идеални, али да се, одмах после венчања, љубав и срећа разбију о обичне свакодневне ствари. Одакле то потиче? У том предбрачном периоду постоји моменат романтике и заљубљености. И из стварног живота и из књижевности знамо да је то период узвишених осећања, када се човеку чини као да лети и када он заиста заборавља све на свету. Идеализација изабраника или изабранице је неизбежна, и пре брака ми нисмо у могућности да човека упознамо у стварном, свакодневном животу, чак и ако тај период, како саветују неки искусни свештеници, траје и годину дана. Када створимо ту идеалну слику, ми ступамо у брак а да при том не познајемо уистину ни врлине ни мане своје “друге половине“. Када та особа почне да испољава неке своје особине – она се не мења, него је ми једноставно боље упознајемо – често нам се догађа да се запитамо како смо могли толико да погрешимо! У најбољем случају, бивамо збуњени чињеницом да се, као прво, испоставило да човека не можемо до краја да упознамо, а као друго, тиме што се наш брачни партнер пре брака показивао бољим, него што заправо јесте. Из тог разлога би требало да се потрудимо да свог изабраника или изабраницу добро упознамо пре брака, да проценимо да ли ћемо моћи да живимо са њим или са њом, да ли се можемо помирити са овим или оним манама и да ли их можемо трпети, а онда са том особом ићи даље кроз живот.

ПРАВИЛНО РАЗУМЕВАЊЕ ЉУБАВИ

Сматрам да је основа хармоничних односа у браку – правилно разумевање љубави. Међу оним одређењима љубави која је дао апостол Павле, постоји и следеће: Љубав не тражи своје (1. Кор. 13; 5). Шта то значи? У љубави, у породичном животу, људи најчешће траже да се пријатно осећају. На пример, девојци се чини да ће јој бити пријатно да живи поред одређеног човека зато што је наочит, мудар, добар, брижан, великодушан. Тако се дешава до одређеног тренутка, док објекат наше љубави не почне да се понаша онако, како нисмо очекивали. То нас неће увек радовати, али то је сасвим неизбежно. Ово се не односи само на супружнички живот, него на све типове односа међу људима. Наши вољени, наши ближњи, почињу да нас огорчују и тада се појављују проблеми, свађе, конфликти, па чак и разводи. Зашто? Зато што почињемо да тражимо своје. Човек бива разочаран и одједном постаје свестан да заједнички живот није нека угодна шетња и корачање са неким кроз живот, него да су то уистину заједничка, повремено чак и врло тешка искушења. Да бисмо избегли ова горка разочарења, морамо несебично волети своје ближње – морамо их волети управо због тога што нам они дају и саму могућност да волимо. Љубав је велика срећа, снажно осећање, које нас чини блискима Богу. Господ је Љубав и Он љуби човека, а човек који своју љубав према Богу оваплоћује у породичном животу се на тај начин уподобљује Богу. Господ нас воли несебично – а не зато што смо Му захвални! Он једноставно не може да нас не воли! Човек не може да буде истински срећан ако не воли – не говорим овде само о супружничкој љубави, него и о љубави према ближњима, према деци, рођацима. Један мудрац дао је следећу дефинницију љубави: љубав нису емоције, нити осећања, као што многи мисле. Љубав је човеков свестан избор: чврсто сам одлучио да ћу те волети без обзира не све, без обзира на све недаће или на животне околности, без обзира на моје лоше расположење, на умор, итд.

Љубав је веома крхко и деликатно осећање и она не може да постоји без наших напора, слично нежном цвету којем су потребни непрестано заливање и нега. Као што је говорила света царица Александра Фјодоровна, “љубави је потребан њен насушни хлеб“ и зато је потребно да дар љубави свакодневно распламсавамо како у свом срцу, тако и у срцу вољене особе. Природно је, међутим, да љубав у одређеним периодима трпи успоне и падове. Овде би се осећање љубави могло упоредити са осећањем вере. Као што знамо, у духовном животу не може увек да постоји пламена ревност и истрајност у молитви. И ту постоје периоди хлађења, маловерја и духовне лењости, али то не значи да све треба да одбацимо и да престанемо да одлазимо у цркву! То значи да би требало да се присилимо на молитву, а Господ ће нам подарити још духовних плодова. У тим тешким временима за породицу морамо се потрудити да се сетимо онога доброга што је било, да би нам та сећања помогла да преживимо тешко време. Тада ћемо човека волети читавог свог живота. Узгред речено, кад је у питању љубав према родитељима, дата нам је пета Божија заповест, која каже да смо дужни да волимо и да поштујемо родитеље. Није, дакле, речено да би требало да волимо само неке, добре родитеље, родитеље који нас увек радују. Родитељи могу да буду веома различити – они могу да буду алкохоличари и могу се веома рђаво понашати према нама – свеједно нам је речено да их поштујемо. Човек је дужан да у темеље положи ову основну поставку и да на томе гради своје односе и у супружничком животу и са родитељима. Љубав не подразумева тежњу ка својој сопственој удобности, угодном животу и ка томе да мени буде добро – тек у том случају постаје могуће да се изграде хармонични односи. Тада лакше можемо да носимо бремена једни другима и да једни другима опростимо слабости. Тек тада наша осећања љубави не само да се неће угасити, него ће се све више и више распламсавати, постајати све дубља и омогућити да једни у другима откријемо и неке нове стране.

Догађа се да у породицама у којима је, како се чинило, све било добро и где су муж и жена волели једно друго, изненада дође до напетости, да чак и обичне ситнице постану узрок незадовољства, да се појави равнодушност једног према другоме. Када лађа наше породичне среће заплови у погрешном правцу, морамо започети од оног најважнијег – морамо се молити Богу, морамо се молити Пресветој Богородици, морамо се молити светим заштитницима нашега брака. Зашто? Без Мене не можете чинити ништа (Јн 15; 5), рекао је Господ у Јеванђељу. Такве вредности, као што су љубав и сагласност у породици, вредности које су, после вере у Бога, најважније за православног човека – треба тражити од Бога. Оне се, међутим, морају тражити са вером и надом, како би нам Он помогао да превазиђемо кризе и конфликте. Господ ће сигурно помоћи, будући да се молимо за најважније хришћанске врлине – за љубав и за мир, при чему ми сами не седимо скрштених руку, него се трудимо да и сами нешто учинимо у том правцу.

РЕШАВАТИ СВА БОЛНА ПИТАЊА

Сматрам да је једна од највећих несрећа у савременим породицама чињеница да су се људи потпуно одучили од тога да једни са другима разговарају о озбиљним темама. У већини случајева, људи почињу да расправљају о озбиљним питањима и о неспоразумима тек онда, када већ дође до крајности, када почну да се обраћају повишеним тоном, са неком раздражљивошћу и обузети гневом. Јасно је да у таквом стању ништа више не могу да разјасне. Неопходно је да се правовремено решавају сва болна питања, да се то чини са спокојним тоном, без емоција и без увреда, уместо да се трпељиво ћути о томе, јер то може довести до губитка љубави. Морају се пронаћи потребне речи, јер ни у ком случају не смемо да увредимо другога, не смемо изазвати бол брачном другу, морамо разговарати без оптужби… Не заборавимо да гнев и раздражљивост убијају љубав.

Разуме се да би неке ситнице требало и претрпети. Васцели брак се састоји у томе да носимо бремена једни другима (Гал. 6; 2), како каже апостол Павле. Морамо да проналазимо неке компромисе у односима, а нека ситна незадовољства једноставно треба да одбацимо. То су проблеми с којима се суочава готово свака породица. Догађа се да је сваки од супружника сам по себи прекрасна особа, добар пријатељ, особа која поседује изврсне особине али да, сједињени у браку, не налазе заједнички језик и не могу да разумеју једно друго. Зашто се то догађа? Зато што заборављају због чега су се сјединили у браку: да ли због тога да би се свађали и разјашњавали ко је у праву а ко не, или због тога да би волели и били вољени, да би се заједно спасавали и заједно ишли ка Богу?

Сваки пут, када нам се јави жеља да оштро изнесемо своје мишљење морамо се зауставити, морамо направити паузу и одмерити шта добијамо као резултат такве свађе, а шта можемо да изгубимо. Можемо, наравно, да изгубимо много тога: пре свега, губимо мир – свој душевни мир и мир са нашима ближњима, губимо поштовање које ближњи осећа према нама, губимо његову благонаклоност и добро опхођење према нама. Шта при том добијамо? Добијамо задовољење својих амбиција. Добијамо осећање да смо победили, али да смо при том много изгубили, а то што је изгубљено не може се лако васпоставити и у души ћемо дуго носити мучно осећање, празнину и стид. А било је довољно да само мало сачекамо и да пронађемо повољан тренутак!

Када већ дође до конфликта и када се људи посвађају, најважније је да надвладамо своју раздражљивост и увређеност. Зашто? Зато што онда, када се осећамо увређенима, нисмо у стању да донесемо ниједну конструктивну одлуку. Стари Латини су говорили: “Јупитеру, ти се срдиш, то значи да ниси у праву“. Свако испољавање увређености и повређеног самољубља подразумева стање помраченог ума и стање афекта. Да бисмо правилно проценили ситуацију, морамо се најпре ослободити тог осећања да смо увређени. Поред тога, морамо имати на уму да је пресаздавање, прекаљивање и преваспитавање другог човека – потпуно нереална ствар. Немогуће је да пресаздамо нечији начин размишљања. Зашто? Зато што је човеку од Бога дата слободна воља, коју чак ни Сам Господ не може насилно да промени. Узалудно ћемо покушавати да се изборимо са нечијим манама. Ми, наравно, једном или два пута можемо приморати некога да нешто учини. У тамници, иза закључаних врата и окружен стражарима, човек је лишен права и све док тамо седи, човек мора да учини оно што му кажу. Ово се, међутим, ни у ком случају не може применити на породични живот, јер нас после таквог понашања друга особа више никада неће волети. Када једном разумемо да не можемо да преваспитамо другу особу, мораћемо да променимо свој однос према њој и да се прилагодимо новонасталој ситуацији. То ће нам бити лакше, уместо да се беспоштедно боримо са његовим или њеним недостацима, а ми ћемо разумети да човека морамо прихватити онаквог какав јесте, морамо се потрудити да се поставимо у његов положај. Често се догађа да нас друга особа ненамерно повреди, једноставно због тога што она на свој начин види одређену ситуацију. Реч је о томе да су муж и жена – веома различите особе, и сасвим је могуће да имају потпуно различита гледишта на један исти проблем.

У хришћанству постоји једно златно правило: што хоћете да чине вама људи, тако чините и ви њима (Мт. 7; 2). Ово правило се у потпуности односи и на породични живот. У браку смо дужни да поступамо онако, како бисмо желели да друга особа поступа са нама и при том морамо настојати да разумемо другу особу. Желео бих још нешто да напоменем. Спасавање утопљеника дело је самог утопљеника – то значи да ми сами морамо да се мењамо, да морамо да разумемо да се ни у једној сфери конфликт не појављује сам од себе и да никад кривицу не сноси само једна особа – чак и ако нисмо непосредно криви (а што се ретко догађа), сигурно је да нисмо учинили све да до конфликта не дође. Често се, пак, догађа да и сами ненамерно испровоцирамо конфликт. Постоји још нешто: људи, а посебно они млађи, одбацују савет да пођу у сусрет другоме, да учине први корак ка помирењу, јер то сматрају бескорисним. У већини случајева, међутим, то има веома позитивно дејство – наиме, човек ишчекује другога, ишчекује његове заједљивости на које ће одговорити у истом тону, али не очекује да му приђемо отвореног срца и да спокојно и добронамерно започнемо да расправљамо о спорним питањима. Позив на помирење није знак слабости, напротив, то је знак снаге и племенитости човекове душе. Не плашите се да пођете у сусрет, не плашите се да покажете отвореност и искреност према другоме – у томе могу да вас спрече једино ваше амбиције.

Свештеник Павле Гумеров
Извор: Саборни храм Архиепископије београдско-карловачке