Савети породичним људима
Неопходан услов за образовање чврсте хришћанске породице је да будући супружници пронађу доброг духовника. Духовник ће играти улогу одабраног судије, пазећи да се у породици не јављају свађе. Када супружници не могу да се усагласе, поћи ће код духовника, уздајући се у Бог. Иначе, породица се разара: уплићу се женини родитељи, мужевљеви родитељи – сви скупа труде се да истрају свако на своме и упропашћују породицу. Када се супрузи сагласе да имају духовног руководиоца, онда у породици неће долазити до тако замршених ситуација. Да би брачни пар напредовао, неопходан му је заједнички духовник, јер овај наликује дрводељи, који жели да уклопи две даске: срезавши израслине, он струже даске, поравна их и затим спаја. И уопште боље је да сви чланови породице имају истог духовника, који знајући проблеме породице, може давати одговарајући правац.
Једна жена није трпела у свом дому ни тамјан ни упаљена кандила. Муж њен, ипак, иако му је жена приговарала, остајао је при своме и стално палио кандило. У кући је настало потпуно несносно стање: нико није хтео да попусти. Тада се муж обратио Старцу и изнео му своју муку. Старац је казао: „Умири се, благословени, твоја жена није нимало ђавоимана, као што се теби чини, само зато што не подноси тамајан! Она то ради теби у инат, а није ни научила те ствари. Од данас немој кадити тамјаном и не пали каднила, да ти се жена не онерасположује, а ја ћу се помолити за вас!“ Муж се вратио кући и, не говорећи ни речи, престао је да пали кандила и да кади. Кроз неколико дана на своје велико чуђење, он се осведочио у то да у кући гори каднило и мирише тамјан. Тако је својим молитвама Старац помогао супружницима, и у породици је поново зацарила тишина и љубав.
Долази глава породице, хвата ме рукама и говори да је његова жена рђава у свакком погледу, обраћа му се на такав и такав начин, једном речју, говори све оно што му је шапнула његова тамна помисао. Тада почињем да правдам његову супругу. На крају кажем да треба славити Бога, који му је дао такву жену и да је управо он, глава породице, узрок томе што је љубав отишла од њих. Опет и опет враћам га к љубави, убеђујући га у то да је крив он сам и да је главно – одбацити ружне помисли. Исто то радим и кад долази његова жена. Грдим и њу, и ево – обоје исправљају своје ружне помисли упућене другоме и долази изнова до љубави. Схватају, наравно, и мене који сам их кудио, зато што виде да је мој циљ био – обновити у њима љубав.
Снажни су дужни да носе терет слабих, да би слаби могли да одахну, а не тако да свако – и снажни и немоћни – носи само свој терет.
То што жена задржава своје презиме (девојачко) – почетак је несклада у хришћанској породици и почетак разилажења. Основа (поредак) коју је Бог дао породици, губи се, и почиње збрка: једно дете узима мајчино презиме, друго очево – и одлази!
У животу, па тако и у породичном, људе је могуће поделити на две категорије. Једна категорија људи личи на муву. Мува има једну особеност: увек се спушта на нечисто, пролећући крај мирисних цветова. Тако, категорија људи, сличних мувама, научила је да мисли и тражи само зло, не познавајући и не тражећи никад добро. Друга категорија људи личи на пчелу. Особеност пчеле је да налази лепо и слатко, испушта се на лепо и слатко, мимоилазећи оно што је нечисто. Такви људи имају добре мисли, виде добро и мисле само о добру. Свима који су навикли да стално осуђују друге, па и свог супруга (или супругу), предлажем да размисле у којој категорији желе да се нађу и да, на одговарајући начин, одреде којој од ове две категорије припадају људи које они осуђују.
Неки младић је упознао девојку која му се необично свидела и намислио да се ожени њоме. Но, тек што је донео такву одлуку, испречили су се тешко решиви проблеми који су натерали младића да се замисли, да ли је брак по вољи Божијој. Решио је да посети Старца и затражи његово мишљење. Старац, иако није познавао девојку, описао је младићу – подробно и веома тачно – душевни свет његове будуће жене, чак је поврх тога, нашао и стварни узрок проблема с којим се млади човек суочио. Младић је буквално занемео. Ни на крај памети му није било да ће проблеме, који су њему изгледали као „планина“, Старац, уз помоћ благодати Божије, решити зачас. Старац није попуштао: „Тај брак треба да се склопи!“ Чак је и нагласио: „Ако не узмеш управо ту девојку, него узмеш неку другу, видећеш да ће та друга једнога дана престати да буде твоја“. Када је Старац рекао ово последње, добри младић се уверио да је брак – по вољи Божијој, и оженио се девојком коју је волео. Он и сада живи с њом срећно, сматрајући да је та жена за њега стварно дар Божији. У ствари, мотиви његових поступака су били чисти, јер је он хтео све да чини с благословом Христовим, и када се уверио каква је воља Његова, пожурио је да је испуни. Зато је Христос и деловао кроз Старца и помогао му.
На питање зашто Бог не уређује да се сједине такви брачни парови који би водили истински духовни живот, Старац је одговорио: „Још боље би било кад не би било ђавола. Тада би духовни живот постао лак. Али, ђаво постоји. Љубав Божија, безусловно уређује све. Да би спасао лошег мужа, Бог му даје добру жену. И обрнуто. У овом животу све је променљиво и ништа није сигурно. Трпљења треба, браћо, и све ће проћи“.
Треба да имаш у виду да проблем брачних односа није само твој проблем и да ти немаш право да их регулишеш сам; ти то можеш само у узајамној сагласности, како заповеда ап. Павле: „Не забрањујте се једно другоме, сем по договору привремено, да би се предали посту и молитви, па опет да се састанете, да вас сатана не искушава вашим неуздрањем“ (1. Кор. 7, 5). Када то бива по узајамној сагласности, опет је потребна молитва. И снажни мора да се стави у положај слабог. Често бива тако: једна половина се саглашава да се уздржава, да не би увредила другу, али изнутра се мучи. То се најчешће догађа са оним женама које имају мање страха Божијег, а живље тело.
Некада неки благочестиви мужеви, слушајући од својих жена речи сагласности, из неразборитости продужавају период уздржавања, и тада жене пате: оне постају нервозне и остало. Мужеви мисле да су им жене ојачале у врлини и хоће да живе чистије, ступајући у односе после дужих периода, и због тога жене улазе у искушење и покушавају да се саживе са било ким. И када се догоди пад, мучи их грижа савести. Али, мужеви се као и раније труде да живе чистије, иако виде да жене нису расположене за то. На тај начин, мужеви су у заблуди када сматрају да жене духовно узрастају и да више не желе оно што је телесно…
Велики је значај тога колико су супружници слични по физичком саставу. Када је један кротак и болешљив, а други веома жив, јачи треба да приноси себе на жртву слабијем. И постепено ће слаби уз помоћ јакога оздравити, а када су обоје здрави, могу се кретати напред.
Многи супружници веома често се жале један на другог, тј. не могу у сред великих породичних тешкоћа разазнавати добри план Божији (о њима).
Деца треба да буду веома пажљива у поштовању својих родитеља. Када су деца дрска према родитељима и не указују им поштовање, бива, прво да децу напушта благодат и друго, она постају пријемчива за демонске утицаје и енергије.
Неки хришћанин рекао је Старцу: „Оче, моји родитељи стално гунђају, ја то једва подносим. Шта да радим?“ „Па, благословени, ти, кад си био у колевци, дан и ноћ си кмечао. Они су те тад узимали у наручје и уљуљкивали нежно и с љубављу. Да ли би ти се допало да су они смислили да те пошаљу у некакву васпитну установу, да би се одморили? Правда Божија пружа ти сада могућност да вратиш – бар делимично – дуг својим родитељима, понашањем, аналогним ономе какво је било према теби“, одговорио је Старац.
Чините што више добра вашим декама и бакама! А највише помаже… по моме мишљењу – наш духовни успех. Када успевамо духовно, онда ми необично много помажемо онима који су нам блиски. Као прво, што они добијају право на Божанску помоћ. Када је човек стварно добродетељан човек – оправдавају се и дедови и прадедови. Потом, и молитва правог хришћанина имаће смелости: нашим прецима и то помаже. Већ и сама радост, коју осећају преци, поносећи се нама… та радост, хеј… није мала ствар! И насупрот томе, кад нам „иде лоше“ на духовном плану, кад се удаљујемо од Бога и не поштујемо заповести Његове, онда они, јадни преци наши, у аду плачу, кукавни… и остају у својим преступима… „Боље би им било да се нису ни родили“ – плачу јадни и страдају.
Нека се свако постави на место другога. На жалост, дух који царује међу нама данас, тражи да се силом заузме положај, а не да се улази у стање другога, да би се показало саосећање. Када неко ставља себе на место другога, сва његова дела се исправљају. Ево примера: ако би млада снаја ушла у стање своје свекрве и поразмислила да ће и она данас-сутра постати свекрва и одједном њена снаја неће да јој помаже и говори с њом грубо – зар се не би она понашала према свекрви са свом предусретљивошћу?
Старац је увек подвлачио да је неопходно имати апсолутно поверење у Промисао Божији и, да кажемо, не планирати децу јер децу даје Бог. И Он једини зна колико деце ће дати – Он једини, нико други. Неки се, истина, будући да је живот постао тежак, решавају да имају само једно дете, и због тога се чувају од зачећа детета. Ипак је то велики грех, пошто ти хришћани показују да сами уређују своје послове, боље него Бог. Будући горди, они не цене Промисао Божији. А Бог види и душевно стање, и економски положај таквих хришћана види и много штошта друго, што ми не видимо и не знамо. И акко је породица сиромашна и има једва довољно средстава за издржавање једног детета, Онај Који све зна, побринуће се и за економско снажење породице.
Онима који се труде да стекну децу вештачком оплодњом или усвајањем туђе деце, Старац је објашњавао да их је Бог лишио деце за њихово добро. Они не треба да се боре за то што желе својим људским средствима, јер касније ће се уверити да им Бог није давао дете, бринући се за њихово добро. И треба добро памтити да је добро само оно дело које је сагласно с вољом Божијом, а не са нашом тврдоглавошћу и с нашим људским скривеним жељама. Многим људима Бог није дао децу нарочито зато да би услед тога заволели децу целог света као своју. Бог их је лишио мале породице, али им је даровао право које даје само малобројнима – да припадају великој породици Христовој. Старац је, такође, подсећао и на праведне Јоакима и Ану, који су остали бездетни до дубоке старости, што се у то време сматрало за велико зло, и народ их је вређао. Бог је, ипак, знао да ће се од њих родити Богородица, Која ће, кад дође ред, родити Спаситеља свих људи, Господа нашег Исуса Христа!
Старац је говорио да Бог сам одређује број деце у породици. Само ли Он увиди да родитељи не могу подићи још једно дете, тада прекраћује рођење деце. А онима који теже да усиљено добију децу, Старац је саветовао да оставе ово Богу, јер Он САм зна потребно време. Неки, чак како су духовно неизграђени, „гњаве“ Бога да им да дете тог момента када они то желе. Бог им по Својој љубави даје дете, али они убрзо увиђају да дете, израстајући, постаје живчано, јер је наследило страсти својих родитеља, и они сами улазе у нови још већи немир, тј. добили су дете – без њихове кривице – наследника њихових страсти, не побринувши се да се од њих очисте пре него што би се с напором молили за дете од Бога. Тако Старац је сматрао да супружници треба у потпуности да се предају у руке Божије и да не сметају Њеоговом извољењу. Нека супружници оставе Богу да делује сагласно Својој вољи, јер тако ће се уселити у њихове душе и покриваће им породицу благодат Његова, благослов Његов.
Бог је дао велики благослов првоствореним људима да буду саствараоци. Нашим родитељима, дедовима, прадедовима – све до Адама и Еве, Господ је дозволио да буду ствараоци: примају тело и дају нам тело. Од оног момента када се зачне дете, родитељи му дају тело, Бог им даје душу. Чим се дете роди, чим прими Крштење, Бог поставља Ангела-чувара, и дете штите: Бог, Ангео-чувар и родитељи. По мери узрастања деце родитељи се постепено ослобађају од (непосредне) одговорности за децу. И када родитеље узме Бог, Ангео-чувар, природно, продужава да штити њихово дете, као што чини и Бог. Ипак, видимо да многи родитељи све то као да не знају (или због нечега заборављају да постоји Бог који штити, да је Ангео-чувар ту поред нас) и стално се обеспокојавају таквим узбуђењем… с таквим немиром за децу, да се чак разбољевају! Али, ми, верујући, тиме што се јако узнемиравамо, испречујемо се Божијем деловању. Зато нека родитељи чине за своју децу све што је могуће, али, када их предају у руке Божије, тј. смире се пред Богом, нека одложе своје људско оружје (бриге), јер тада је већ Бог „обавезан“ да помогне њиховој деци.
Данашња деца не схватају једноставне ствари; добро, нису схватила док су била мала, док су их родитељи штитили, мале, штитили тим „затварањем“ у колевку (креветац). Ипак, сада када су одрасла, она свеједно не схватају да је и сада потребно својеврсно „затварање“, тј. некакво ограничавање њихове слободе. Деца морају да схвате да је овакво ограничавање неопходно да би она постала уредна, разумна и одрасла. Деци је потребно „везивање“, али то „везивање“ није спутавање: баштован везује садницу за притку не да би га савио, већ исправио; он покрива дрвце мрежом не да би га ограничио, него да дрвце не би појели јарићи.
А шта раде нека деца? Јуре као теле које се одвезало и мисли – сада је слободно. А последице? Или се удави покиданим ужетом својим, или упадне у провалију, или га прождере вук… Тако чине и нека тврдоглава деца: траже ту назови „слободу“, али на крају крајева сама та „слобода“ коју имају Европејци, одводи нашу децу – куда? Докле су стигли? Колико пута су били у мојој келији младићи… несрећни, разорени наркотицима и пићем. Сада моле за помоћ, јадни… Мени је пошло за руком да помогнем једном-двојици – али срце страда са свима… Ишту помоћ, али како свима њима помоћи?
Разарају сами себе, разарају родитеље! Зато морате схватити неопходност тог ограничавања деце… Такво ограничавање је по благослову Божијем. Благодарите својим родитељима који вас ограничавају. И ако вас, рецимо, „притискају“ мало више него што је потребно, и то чине из љубави. Из љубави према вама.
Моли се само да дејствује благодат Христова. Ти сада, када ти је дете већ одрасло, можеш учинити само једно: показати љубав и молити се Богу да би Он дејствовао на корист твога детета, зато што, ако си га ти, родитељ, хранио добротом и љубављу, оно куда год пође, с ким год се веже, у једном часу увидеће да је ван (духовно здраве) породице клима углавном нездрава и да је свуда – претежно корист и лицемерје. Тако ће се твоје дете вратити кући на природан начин. Али, ако је у дому заједљивост, псовка, свађа, тада срце његово и не помишља и не жели да се врати. О, како нам је потребно да будемо пажљиви, јер тај узраст само љубав и молитву хоће.
Буди обазрив када показујеш – чак и неприметно за самог себе – особиту љубав према једном од деце твоје и постојано се занимаш њиме због његове, на пример, немоћи. Таквим односом ти ћеш изазвати озбиљну трауму у души другог детета и оно ће бити љубоморно. И ево имаш већ велике психолошке проблеме у односима с децом и ако не обратиш пажњу на то, нанаћеш штету и деци и себи. Ти ћеш бити крив. Дакле, буди пажљив.
Што се тиче вашег детета о коме ми пишете, мишљења сам да ће га груб однос учинити још горим. Говорите с њим о добру и затим га не притискајте, него му показујте како сте ви ожалошћени пошто он иде таквим путем. Нека се покажу дела и само дела, зато што ни радост не остаје непримећена, а ни туга. Ви испуњавајте своје обавезе, дајући савете, а затим поверите своје дете Богу. Мислим да ће ваш труд дати веће резултате ако буде повезан са молитвом. Када страдате од дететових безобразлука и притискате га, резултата неће бити јер је дете узнемирено телом и нападима лукавога, коме плаћа данак. Можда ће све проћи. Не жалостите се, средиће се све касније. Не узимајте то толико к срцу, које због тога губи свој мир – и шта ће онда бити? Многи људи нашег времена робови су тог типичног греха… Бог да нас помилује!
Старајте се колико год можете да не одбацујете од себе дете, као што сам већ рекао, да не би раскинуло везу и да не би побегло из породице, зато што после може испасти тако да оно неће хтети да вам се приближи због егоизма, и ви ћете га сасвим изгубити. /…/
Све скупа, не жалостите се. Бог неће оставити ваше дете. И грехе данашње деце Бог неће судити исто као грехе деце нашег времена.
Када се деца ружно понашају, најпогодније је грдити их ујутро, јер је пред њима цео дан и они ће бити под утиском грдње. Ако их грдите увече (када су уморна), њима се тада само још више замрачује ум, што може довести до још ружнијих поступака. Децу треба дочекивати с добром, зато што је код данашње деце много егоизма и она уопште не реагују на грдњу. Ако почнемо да их грдимо, душа њихова се сместа испуњава ружним мислима. Она не могу да схвате да их ми грдимо за њихово добро, зато што их волимо. Потребно је „привезати“ децу за Бога и у њима развијати схватање да је неопходно чинити добро.
Ако усну (у Господу), мала деца одлазе право у Рај, као ангелоподобна. И када, дошавши на ред, умру њихови родитељи, та дечица, ти анђелчићи, дочекују родитеље своје са упаљеним кандилима. Отац и мајка имају духовну награду за ове анђелчиће. Насупрот, дешава се да дете, чим донекле поодрасте, одабере неправилан пут, и тада родитељима бива (духовна) штета.
Родитељи који имају заосталу децу, не треба да се онерасположују зато што су она већ спасена. Треба се, чак, радовати, јер без нарочитог труда она иду у Рај. Па, шта друго родитељи желе детету, када им је обезбеђен Рај? Ако овако, духовно, они размотре ову ствар, и сами ће извући корист и имаће духовну награду.
Родитељи су дужни да живе хришћански и да пазе на своје понашање, зато што деца од малих ногу, пре него што проговоре, започињу као компјутер, све да „бележе“ што виде и чују у кући. И ако деца виде оца и мајку како вичу, свађају се, вређају једно друго, како воде рђаве разговоре, она као касете „бележе“ све то у себи и, када порасту, не желећи то сами – наследивши од родитеља сва страсна стања – почињу да се свађају и да вређају ближње своје оним речима које су чули од родитеља. Најбоља помоћ и најбоље наслеђе које уопште могу родитељи оставити својој деци – учинити их пријемницима своје доброте, и за то није потребна посебна брига, јер ако малишан види да су родитељи у љубави, да благородно разговарају, смирено се моле и томе слично, онда као „копир“ апарат, он утискује то у својој души. Многи родитељи који јако воле своју децу, на неки начин их кваре, не схватајући, на жалост, какву штету им наносе, на пример, онда када мајка, из неизмерне љубави по телу, грлећи га и целивајући, детету говори: „Како је добро моје дете, најбоље на свету“, итд.
Монах је дужан да занемари себе – и уопште свој живот – и целог себе да даје другима. Али, домаћин породице не може поступити тако, зато што има супругу и децу и пре свега је обавезан, по закону Божијем, старати се о њима, и само преостатак може чувати за друге.
Страшан грех – абортуси! Абортус је убиство. Нека најауторитативнији хришћански лекари не посустају да обавештавају жене да око 95% несрећница које су вршиле абортусе касније пате од тешких облика рака. Организам, пак, када се у жени зачне малишан, прилагођава се за развитак младенаца – нпр. груги се прилагођавају да производе млеко, итд. Али, када жена врши побачај, сви ти процеси нагло се прекидају и појављују се одређене физиолошке последице, нпр. такве као рак. Тако, нека лекари неуморно говоре о штетности побачаја, нека говоре какве су његове последице.
Родитељи су дужни да пружају што више времена својој деци, чак и на уштрб својих послова и свог рада. А жене треба да воде једноставан живот да би могле више да се баве својом децом, када је деци то потребно.
Треба се задовољавати малим и само неопходним и не тражити много, јер тада ће човек имати више времена зато да једноставно поседи код куће заједно са женом и дечицом, да би се бавио добрим делима, да би се молио и уопште да пребива у породичној топлини и удобности, а не да буде у сталном напрезању у покушајима да заради и да се брине „о многом, а само је једно потребно“ (Лк. 10, 41-42)
Брачници, освећујте ваш живот. Када се домаћица, бавећи се домаћим радом, моли – све се освећује: освећује се не само храна коју припрема, него се освећују, такође, и они који је једу.
За децу која су од најранијега детињства напојена вером православном, не бојте се. Ако се она, одрастајући или због неких искушења, мало и удаље од Цркве, опет ће јој се вратити.
Треба, колико је то могуће, избегавати телесно кажњавање деце. Ако се то, ипак, деси, то не треба да пређе у праксу. Телесно кажњавање треба увек да буде тако да дете буде свесно за шта је кажњено и тек тада телесна казна може детету донети корист.
Када се деца противе благочестивим обичајима, за то мора да постоји неки узрок. Можда им родитељи дају рђав пример? Може бити да су за то узрок неки недостојни призори, рђави поступци, ружне речи које деца чују у дому? У сваком случају, деци треба предавати веру у виду млечне хране, а не сухе и тврде хране. Никада на децу не треба вршити притисак нити им треба наређивати, већ, пре свега, родитељи треба да им сведоче личним примером.
Бог допушта човеку да потрпи различита искушења, болести, увреде и много шта друго, клевету од стране оних који су око нас, жалости и неправде. Дужни смо да све то прихватамо са дуготрпљењем, без растројавања, као благослов Божији. Када ко са нама поступа неправедно, дужни смо да се радујемо и да сматрамо онога ко је неправедан у одношењу према нама својим великим доброчинитељем, зато што он за нас постаје узрок умножења наше награде у вечном животу. Бог нас искушењима, која допушта да нам се догоде, припрема за Своје Небеско Царство, да бисмо имали у рукама пасош проверености.
Молитва треба за нас да постане неопходност. Молимо се за оне који су у невољи и за читав свет. Поделимо своју молитву на три дела: једна нека буде за нас саме, друга – за живе, трећа – за упокојене. Дајмо редовно имена да се читају на Проскомидији, да би их свештеници помињали пред Светим Жртвеником.
Немојте се егоистично самоприсиљавати да чините више него што можете да чините јер то само оптерећује (а не доноси никакву корист). Христос је отац нежни, а не тиранин. Он се радује нашем смиреном труду.
Није добро да човек мења духовнике. Замислите градњу неке зграде, приликом које се стално мењају пројектанти и инжењери. Таква градња не може изаћи на добро.
За осетљиву и предану душу неће бити ни од какве користи да се – док не стекне довољну духовну снагу – упушта у подробно анализирање својих греха, будући да јој ђаво тада може подметнути дух преосетљивости, е да би је тиме само још више обременио. Ђаво никада не иде насупрот човековим жељама, већ им свагда повлађује, и труди се да, умножавајући тугу и сузе, само још више ожалости душу и баци је у очајање.
Што човек постаје духовнији, то мање има права у овом животу. Мора да буде стрпљив, мора да подноси неправду, мора да трпи увреде од људи. А духовно искварен човек, који се удаљио од Бога, има многа права: да малтретира друге, да виче и да поступа неправедно. Наша права Бог чува за вечни живот, а ми из (духовног) незнања често тражимо своја права овде… Ако нам неко нешто приговори, ми му одмах узвраћамо, а после мислимо да верујемо у Бога… То је велика самообмана. Људска правда не значи ништа духовном човеку, али се (духовно) искварени човек веома брине о њој…
Старац Пајсије Светогорац
(одломци)
