Будите храбри рађајте

На чају са архимндритом Арсенијем Матићем, игуманом манастира Бешеново и професором Богословије у Сремским Карловцима

Живот без љубави господње је као живот на вештачким плућима . Рађање је највиша божија заповест

Иза њега су тачно три деценије монашког завета који је, као ученик петог разреда Богословије, 1985. године положио у манастиру Житомислић. Доцније је био јеромонах у Манастиру Светог оца Николаја у Прибојској бањи, потом намесник игумана и чувар кивота у Горњем манастиру у Острогу, па онда и настојатељ манастира Милешева, да би, потом, завршио и студије теологије у Београду. Архимандрит Арсеније Матић је данас професор Светог писма Новог завета и Литургике у сремскокарлчовачкој Богословији „Свети Арсеније Сремац“ и игуман манастира Бешеново. Реч је о најстаријем манастиру на Фрушкој гори који је, с краја 13. века, засновао краљ Драгутин Немањић, једином који је у Другом светском рату и после њега срушен до темеља. Обнова му је управо у току.

-С каквим мислима и с каквим осећањима дочекујете предстојећи празник Васкресења Господњег?

-У богослужбеном језику празник Васкрса је празник над празницима и догађај над догађајима. Модерним речнико речено, људски род је од протеривања Адама и Еве из раја до овлапоћења Сина Божијег, живео онако како се живи на органима попут вештачћких плућа или вештачког срца. Човек је, дакле, до тада одржаван у животу без оног суштинског, природног што му је Бог дао, без оног што је изгубио сопственим грехом. А онда је Бог, оваплоћењем свог Сина, поново донео своју љубав, донео своју живу реч и усадио је у човека, да с том речју и љубављу може опет да живи. У томе је и смисао вескрсења и избављења човека.

-У низу последњих деценија ми смо се одмицали од Бога и одрицали од те љубави, јесмо ли, најзад, опет на том једином правом путу?

-Често, говорећи о томе помињем два догађаја која су се дубоко урезала у мом памћењу, један из Прибоја, а други из Београда. Средином 80-их сам био млад монах и са мојим игуманом ишао једном прибојском улицом, кад нас је срела жена која је за руку водила свог синчића. „Мама, мама, гледај два Тита“, рекао је он, вукући мајку за руку. Деценију касније сам, као студент теологије, шетао Београдом, а један други дечак је опет за руку вукао своју мајку, али речи нису биле исте: „Мама, мама, гледај га Свети Сава“, говорио јој је. То је једна заиста велика промена којој је, наравно, и веронаука много допринела. Јер, омогућено је да људи поново чују и спознају реч Божију.

-Колика је у томе улога нашег свештенства?

-Изузетна, јер ми смо ти од којих народ учи и који дајемо пример. Нама свештеницима, теолозима и богословима је, каже Јеванђеље, дато да знамо тајне света, да бисмо могли учити људе. Али, не оној учености фарисејској, да само говоримо шта је Бог казао, него и да творимо оно што је бог казао. То је једина истинска наука.

-Да ли се, у међувремену, променио сам положај свештеника у нашем друштву?

-И ту су промене велике. Ја сам, рецимо, војску служио као јеромонах и нисам смео да покажем своје верско и духовно определење или обележје, а сада, хвала Богу, имамо и војно свештенство. То је вилика ствар у повратку духовним изворима и велики напредак целог народа.

-Какво је данас интерсовање младих људи за похађање богословија, чији сте и сами професор?

-Када сам, пре 14 година почео да радим као професор, није била нека велика разлика у односу на време када сам и сам био ђак, али данас јесте. Раније су ђаци долазили углавном из пољопривредних, сиромашнијих, али побожних породице које су синове давали у богословије, мада је свештенички живот тада био много тежи. Сада младићи долазе и из породица лекара, адвоката, дипломата…

-Када је већ о породици реч, њене традиционалне вредности су и даље на удару…

-Цео историјат човечанства, сва свештеноисторија и старозаветна и новозаветна, говори ко је противник добру, ко је противник човеку и врлинском животу. У тој историјској реци има тренутака када је вода била замућена и однела многе људе. Муте је духовно нечисте силе. Како у причама о Царству божијем каже наш Спаситељ: „Изађе домаћин и посеја жито на њиви својој, а онда изађе непријатељ и посеја кукољ“.

-Бесомучно се подстичу себичност и саможивост, хедонизам је готово постао идеал…

-Када год човек себе стави на прво место, већ је урадио оно адамовско кад је послушао сатану, а то је „нећете ви умрети већ ћете бити као богови“. Кад људи себе доживљавају као богове, за Бога нема места да се огледа у нашој савести, у нашој души и да нас учи. А Спаситељ нас учи да смо синови божији, али само прихватајући његову јеванђеоску науку и врлине.

-Данас смо и жртве тиранији лоших вести којима нас медији бомбардују и које нас обесхрабрују и гурају у општу депресију…

-Апостол Павле је, подсетићу, говорио: „Ништа ново под капом небеском нема сем Христа“. Зато су и данас само они који спознају живу реч живога Бога пуни храбрости, радости и успешности у животу. Ми јесмо мученички народ, сведоци смо и учесници, како је говорио наш блаженопичивши Патријарх Павле, небивалих времена, али се то са Христом може победити. Човек се Христом обнавља, човек са Христом не стари, с њим се подмлађује за вечност, за вечну истину која нам је дата.

-Друга је године да се успешно обнавља манастир Бешеново…

-Хвала Богу да је тако. Ја сам се, од малена, занео трудом и радом Вадике Лаврентија на мом родном Купресу. Његов рад с краја 50-их и током 60-их година са тамошњим народом, најпре тешко пострадалим у рату, а доцније изложеним новој идеологији, био је заиста апостолски, па сам и сам желео да будем такав. Овде, у Бешенову ми се та жеља, на неки начин, и остварила.

-Звог чега баш овде?

-Сва места на којима сам раније бивао, укључујући и манастир Крушедол у којем сам био секретар, била су изобилна посетом народа, па је њима било лакше управљати. Лакше и опасније. Јер, када се има много, лакше се опушта, мање брине за сутра. Стално сам, међутим, имао и призив како су наши свети оци, некада, манастире започињали на голим лединама, али са непоколебљивом вером у Бога. Када ме је преосвећени владика Василије довео на ово манстириште, на њему није било ничега осим три проваљене гробнице, пар једва видљивих каменова старог манастира у црквица од дасака. Рекао тада сам себи: „Ако ништа друго, од своје скромне професорске плате ћу бар затворити и заштитити ове гробнице“. Учинио сам то, а Господ је, хвала му, то препознао, почео да шаље људе, народ је почео да се окупља, а светиња да се поново подиже.

-На крају, шта бисте, у предвечерје великог празника, поручили људима?

-Да се се моле Богу и имају храбрости за живот, храбрости за чињење добра у животу. И да имају храбрости за ону почетну заповест Господњу: „Рађајте се и множите, напуните земљу у владајте њоме“. Људи, данас, немају храбости да се рађају, односно да рађају децу, да заснивају своје породице и уздижу ту најсветију, рајску заповест божију. Сведоци смо колико је у савременом свету противљења, па чак и државних закона, усмерених управо против те заповести. Зато наш народ, наши младим људи треба да буду храбри и испуњавају добра дела и најузвишеније заповести божије.

-антрфиле-

МИЛЕШЕВА

-Каква су ваша сећања на време проведено у манстиру Милешева?
-Сва места на којима сам раније био била су богомдана, јер сам се и њима учио шта је црква. У Милешеви је гроб Светог Саве, опустошен и без његових моштију, али са снагом која стално истиче и вечно нас храни. И данас причам мојим ђацима да није пролазио месец дана, а да тамо не дођу бар две-три муслиманске породице, да замоле да се ту очита молитва за благослов њихове фамилије, њихове чељади. О хришћанима, наравно, да и не говоримо.

-антрфиле-

ОСТРОГ

-Шта је за вас значио манастир Острог?
-Био сам у њему 90-их година, када је почињао рат и то време је допринело да да дубоко сегледам духовну ситуацију свог народа, али и духовну снагу и потребу према живоме Богу и угоднику божијем Светоме Василију. Бивало је, не једном већ стотине пута, да мајке долазе ноћу и алком ударају на врата манастирска, све док не дозову свештенике, само да уђу до моштију светога Василија. А када уђу у ону малу црквицу, узахну тако дубоко да вам се чини да у њој не остане ни мало кисеоника. И кажу: „Хвала вам што сте отворили врата, сада знам да су наши живи, да су на сигурном и да су под заштитом Светоига Василија“. Тада је из појединих фамилија на ратиштима из једне фамилије бивало и по четири-пет мушких глава.

-антрфиле-

ПОМОЋ БЕШЕНОВУ

Манастир Бешеново се обнавља искључиво уз помоћ добрих људи која стиже не само из целе Србије и Републике Српске, већ и из свих делова света. Новчани прилози могу да се уплате на рачун 340-11007646-60 отворен код Ерсте банке.

Ђ. Вукмировић
Фото: Дарко Дозет