Др Владета Јеротић: Психијатар или духовник?

Не изгледа ми тешко у први мах да одговорим на ово питање, ваљда зато што сам годинама говорио, а и писао о овом проблему (можда најтемељније у мојој књизи „Хришћанство и психолошки проблеми човека“, Богословски факултет СПЦ, Београд, 1997.)

Сви наши психички проблеми и духовни су проблеми, они су то и када су телесне природе (проучава их психосоматска медицина). Ми смо као духовна бића одговорни за сва збивања која се одигравају и у нашој душевној и телесној сфери. Наши најчешћи психички проблеми происходе из нашег односа са људима, најчешће са оним нама најближим, у породици, а онда и на радном месту. Наши односи са блиским људима, међутим, зависе у великој мери од наших односа са самим собом. Моја жена, муж, родитељи, деца могу да ме оправдано или неоправдано љуте, изазивају у мени агресију, могу да ме плаше, изазивајући у мени препознат или непрепознат страх, могу да ме чине тужним, изазивајући с временом депресију, али сва ова афективна душевна стања могу, после краћег или дужег времена, да ме учине телесно болесним. Почетак свих душевних (психичких) проблема, у мени је. „Кад бисмо сами себи судили, не би нам се судило“, поручује нам апостол Павле (у I посланици Коринћанима, 11, 31).

Да ли желим уопште да препознам стваран узрок проблема (а онда најпре у себи да га препознам), или не желим, потискујући га у несвесно, прво је значајно питање које треба да постави себи човек који је свесно препознао да има психичке проблеме. Друго је значајно питање, да човек који је препознао у себи психичке проблеме одговори, може ли или не може да их реши сам. Ако закључи да не може да их реши сам, следи треће питање: коме треба да иде, духовнику или психијатру? Уколико овај човек није хришћански верник, до одлуке се лако долази, он ће се одлучити да оде психијатру (психологу, психотерапеуту). Одлука је отежана у случају религиозног човека, односно хришћанског верника (у нашој средини, најчешће, православног). Идеално решење – оно је у многим европским земљама постало реално – била би одлука да се оде религиозном психијатру, односно психотерапеуту. Онај болесни верник, међутим (болестан услед нагомиланих психичких проблема, стварног душевног разбољевања, психосоматских тегоба) чији је степен вере виши од обичних „традиционалних“ верника, највероватније да ће предност у одлуци дати духовнику (многи „практицирајући“ православни верници имају свога исповедника, било у лицу калуђера или свештеника). Али онда је на духовнику, збиља добром (како сте га у питању назвали), даље одлучивање, наиме, да ли ће своје исповедајуће чедо задржати под окриљем својих молитава и савета, или ће га упутити на једнократну или вишекратну консултацију психијатру (опет добром психијатру у кога духовник има поверење), не одбијајући га од себе и од даљих разговора са собом. Када сам малочас нагласио да је реч о добром духовнику, нисам мислио само на његову несумњиву верност и оданост православљу (реч је и даље о православном вернику који има проблеме), већ и на његово релативно познавање или интуитивно препознавање тежине психичког обољења свога верника. Добро је познато да, са малим изузецима, теже душевне болести (психозе) не могу да се поправе или излече само молитвама и саветима и најбољих духовника, већ им је неопходна помоћ, мдикаментозна и психотерапеутска (некад и болничка) доброг психијатра. У случајевима хроничних духовних болести, када је у питању верник, не би требало да буде никаквог колебања – оваквом човеку неопходна је помоћ, и психијатра и духовника.

(Из књиге др Владете Јеротића „50 питања и 50 одговора из хришћанско-психотерапеутске праксе“, Арс Либри, Београд, 2001, стр. 149-151)